Prezime u Braku: Lični Izbor ili Tradicija? - Analiza Stavova

Promena prezimena prilikom udaje jedna je od onih tema koje uvek izazivaju žustre rasprave. Naizgled lična odluka postaje polje borbe između tradicije i modernosti, patrijarhata i feminizma, ličnog identiteta i porodičnog jedinstva. Ovaj članak ne nudi konačne odgovore, već predstavlja mozaik različitih glasova i perspektiva, nastojeći da osvetli kompleksnost ovog pitanja koje se tiče srži našeg društvenog uređenja i ličnog osećaja sebe.

Tradicija nasuprot ličnom izboru: Koren spora

U samom središtu debate nalazi se sukob između vekovne tradicije i savremenog prava na lični izbor. Sa jedne strane, tradicija koja "propagira neravnopravnost" doživljava se kao zastarela i jednostrana. Kako jedna sagovornica primećuje: "Meni se ta tradicija ne sviđa jer je jednostrana i smišljena". Istorijski, uzimanje muževljevog prezimena bilo je često povezano sa materijalnom zavisnošću žene, dok je danas, kako neki ističu, postalo stvar navike ili emotivnog izbora.

Međutim, mnogi vide tu tradiciju kao lep i romantičan gest zajedništva. "Ja ću naravno uzeti prezime svog budućeg muža. Smatram da ako se udajem za njega, mi ćemo biti porodica... želim njega da ispoštujem time što ću uzeti njegovo", izjavljuje jedna od učesnica diskusije. Ovde se tradicija ne doživljava kao pritisak, već kao svesna i voljna žrtva u ime ljubavi i stvaranja novog porodičnog identiteta.

Pitanje jednakosti: Zašto uvek žena?

Najžešća kritika usmerena je prema samoj asimetriji tradicije. "Pa nebulozno je to da baš žena treba da promeni prezime. Ako smo jednaki, onda ne vidim zašto to isto ne bi važilo i za muškarca", postavlja se retoričko pitanje koje otkriva srž problema. Činjenica da se podrazumeva da će žena preuzeti muževljevo prezime, dok je suprotna mogućnost gotovo nezamisliva, mnogima je jasan pokazatelj duboko ukorenjene neravnopravnosti.

Ova neravnoteža vidljiva je i u samom ritualu venčanja. Kako primećuje jedna učesnica: "Zašto njega ne pitaju da li on uzima njeno ili zadržava svoje? Nego, i ako bi to rekao, redosled bi bio obrnut: prvo 'da li zadržavaš svoje?'". Ovakva društvena očekivanja čine da se žena koja želi da zadrži svoje prezime suočava sa neprijatnošću, dok je muškarac koji bi razmatrao uzimanje ženinog prezimena verovatno predmet podsmeha.

Prezime kao deo identiteta

Za mnoge žene, prezime je mnogo više od teksta u ličnoj karti. Ono je neraskidivi deo ličnog i profesionalnog identiteta. "Da nosiš smrdljive čarape godinu dana, bilo bi ti ih žao baciti, a kamoli prezime - deo svih tvojih uspomena, svih tvojih sećanja, deo tebe", opisuje jedna od njih. Posebno za žene koje su kasnije u životu izgradile karijeru ili akademski ugled pod svojim devojačkim prezimenom, odricanje od njega može se činiti kao odricanje od dela sopstvene istorije i postignuća.

S druge strane, postoje i one koje svoje prezime ne doživljavaju kao kĺjučni element identiteta. "Nisam to smatrala delom svog identiteta niti da to određuje bilo šta... želela sam da se svi prezivamo isto", ističe jedna sagovornica. Za njih, promena prezimena je praktičan ili simboličan korak ka stvaranju nove porodične celine, a ne gubitak sebe.

Pritisak okoline i "borba sa vetrenjačama"

Čak i kada zakonsko pravo na izbor postoji, društveni pritisci su ogromni. Žene koje odluče da zadrže svoje prezime često se suočavaju sa neodobravanjem, podsmehom ili otvorenim negodovanjem, kako od strane šire zajednice, tako i ponekad od same porodice partnera. "Posledice su ogovaranje, šikaniranje, podsmevanje, ruganje, neodobravanje, osuđivanje", nabraja jedna od učesnica, ističući da borba za osnovno pravo može biti psihički iscrpljujuća.

Ovaj pritisak nije samo spoljašnji. Često dolazi iznutra, od samih žena koje internalizuju društvene norme. Kako jedna primećuje: "Prepreka emancipaciji žene u Srbiji su same žene". Strah od osude, želja da se "udaje po svaku cenu" ili jednostavno nespremnost da se izađe iz zone komfora tradicionalnog ponašanja, često vode do odluka koje nisu u potpunosti autentične.

Muškarci u jednačini: Od "dozvoljavanja" do ličnog izbora

Debata ne može biti potpuna bez osvrtanja na ulogu muškaraca. Stavovi variraju od onih koji smatraju da je "dozvoljavanje" ženi da zadrži prezime znak velikodušnosti, do onih koji to vide kao nespornu stvar ličnog izbora. Alarmantni su slučajevi gde muškarci koriste prezime kao ucenjivački model ponašanja ("uzmi moje prezime ili nema braka"), što otkriva temeljni nedostatak poštovanja.

Interesantno je pitanje: kako bi reagovala porodica i okolina da muškarac odluči da uzme ženino prezime? Iako se većina učesnica slaže da bi podržala takav izbor svog brata, priznaju da bi to bilo "neobično" i da bi se suočilo sa velikim društvenim otporom. Ovaj dvostruki standard jasno pokazuje da je patrijarhalna tradicija štetna i za muškarce, ograničavajući im spektar prihvatljivih ponašanja.

Praktični aspekti i budućnost: Deca i kompromisi

Pitanje prezimena postaje još složenije kada se pojavi deca. Da li dete treba da nosi očevo, majčino ili oba prezimena? Iako zakon u Srbiji teoretski dozvoljava da dete nosi prezime oba roditelja, u praksi se mnoge porodice susreću sa birokratskim preprekama i neznanjem službenika. "Meni bi lično bilo potpuno svejedno... bitno mi je kako ću ja", kaže jedna buduća majka, dok druga ističe da želi da njeno dete nosi i njeno prezime, posebno ako je ona jedini nosilac porodičnog prezimena.

Kompromis se nameće kao ključno rešenje. "Kompromis kuću gradi, a ne gazdovanje bilo koje strane", podseća jedna od sagovornica. Idealno rešenje leži u iskrenom dijalogu i međusobnom poštovanju, gde će oba partnera moći da izraze svoje želje i potrebe bez straha od osude ili gubitka ljubavi.

Zaključak: Put ka istinskom izboru

Rasprava o prezimenu u braku je zapravo ogledalo širih društvenih promena. Ona se tiče temeljnih pitanja autonomije, jednakosti i slobode. Nije poenta u tome da li je uzimanje muževljevog prezimena ispravno ili ne, već da li je doneto slobodno, bez pritisaka i ucenjivanja.

Kao što jedna od učesnica diskusije mudro primećuje: "Promena prezimena sama po sebi nije loša... zadržavanje prezimena samo po sebi nije emancipacija". Prava emancipacija i ravnopravnost ogledaju se u tome da svaka žena (i svaki muškarac) ima pravo na sopstvenu odluku - bilo da ona podrazumeva uzimanje partnerovog prezimena iz ljubavi, zadržavanje svog iz ponosa, kombinovanje oba iz praktičnih razloga, ili čak stvaranje potpuno novog prezimenа kao simbola započete zajedničke priče.

Tek kada društvo prestane da osuđuje i nameće, a porodice i partneri počnu da cene dijalog i razumevanje iznad slepog poštovanja normi, možemo reći da smo zaista napredovali. Svaki putovanje počinje jednim korakom, a svaki pojedinačni izbor da se tradicija preispita ili poštuje - doprinosi oblikovanju društva u kome će slobodan izbor zaista biti na prvom mestu.